Plavetna, ljubičasta, tradicionalna, sočna! Voće sa karakterom.
A, koje su vaše asocijacije za šljivu?
- knedle,
- Kaporov roman “Ivana”,
- rakija prepečenica,
- šljiva ranka,
- miris kolača sa šljivama,
- pekmez, a i džem,
- suve šljive,
- Badnje veče,
- šljivopita,
- kazan u kom se peče rakija,
- “Srbija među šljivama!”
Šljiva je uvek prisutna tema koja nas okuplja i spaja u raznim prilikama ili povodima za darivanje. Vole je i stranci i domaći, i tradicionalni i avangardni. Uživamo da se igramo sa raznim pojavnim oblicima i mogućnostima koje nam pruža ovo neobično lepo voće. Voće koje se da kamuflirati, ali koje uvek jasno zadržava svoj identitet. I uvek nas iznova iznenađuje. Šljiva je naša neiscrpna inspiracija i čarolija zahvaljujući kojoj smo stekli mnoga poznanstva, a naši pokloni putovali širom sveta!
Uz ovaj skromni omaž šljivi od našeg tima Concept Beograd, možda bi bilo lepo da se zajedno prisetimo i izuzetnog osvrta na još jedno od karakternih lica ovog voća:
“Uglavnom, niko na svetu, osim Srba, ne peče rakiju od šljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka ove izvorne, čije se ime u velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedina odrednica koja ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnošću od ostalih. Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovoga pića krije neponovljiv ukus plodova požegače. Sunce, kiša i vetar, lepota šljivovog belog cveta u proleće i ušuškanost snegovima zimi. U njenoj žestini skriven je karakter naroda koji je spravlja. Slovenska seta i melanholija (zanimljivo, Srbi nemaju odgovarjuću reč za splin Zapadnjaci, opet, nemaju svoju reč za inat – to neprevodivo stanje duha) i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Kao i Rus i srpski seljak se, pre negošto ispije čašu rakije, pobožno prekrsti. Da su kojim slučajem Srbi izmislili hrišćanstvo, sigurno bi, umesto crvenog vina, za pričešće, uz naforu, popili gutljaj rakije. I samo njeno pečenje u kazanu predstavlja magijski ritual. Oko kazana ispevane su mnoge narodne pesme, a iz mirisa rakijskih isparenja rođen je i poseban pripovedački stil.”
Momo Kapor, roman “Ivana”